Gavrilov Ud

Borisa Zbyska sam upoznao kad sam tek stigao u St. John.

Bio je Boris sasvim okej lik – građevinski inžinjer, iz Banja Luke, majka iz Zaprešića a ćaća iz Ukrajine. Bio je naš, pravi Balkanac, volio je našu kafu, muziku i pričao je jezik odlično, s obzirom da u St. Johnu živi od svoje sedme godine.

Jedne prilike me je pozvao na nekakvu svirku. Objasnio mi je da ima dvojicu jarana koji tako sviraju našu muziku širom države i da će svirka biti u podrumu njegovog druga Mustafe.

Pristao sam, naravno, jer nisam mogao odbiti priliku da se napijem u četvrtak navečer a i u to sam vrijeme dosta bio nostalgičan i znao sam da će mi bilo kakvo druženje s našima goditi.

Podrum Mustafine kuće je bio spreman za svirku – ispod ogromnog televizora su bile dvije stolice za članove benda, klavijatura, pojačalo i sve ostalo što treba za jednu svirku u podrumu.

Ono što je mene zainteresovalo (a što nema nikakve veze s ovom pričom) su bile ukrajinske zastave i slike na zidovima. Tri fotografije ukrajinskog fudbalskog tima iz St. Johna su bile tu također, kao i par slika nekog čovjeka kako boksa. Zastavica Dinama iz Kijeva je bila iznad jugoslovenske zastave.

"Moj tajo je u Banja Luku došao iz Ukrajine", razgledanje je prekinuo Mustafa. "Jedan dio Ukrajine je bio pod kontrolom Austro-Ugarske, tako da je dosta Ukrajinaca početkom dvadesetog stoljeća dolazilo u Bosnu i Hercegovinu jer im je Carstvo davalo zemlju besplatno."

Nakon kratkog časa historije sam upoznao cijelu družinu – Saša i Maja, Nebojša i Ines, Zoran, Davor, Neven i Ana i još barem deset likova i likuša čijih se imena, iskren da budem, i ne sjećam. Jer prije nego li sam uspio shvatiti gdje sam i šta se ovo zaboga događa, otkud ja u nečijem podrumu, okružen ljudima koje ne znam, plesao sam pijan ispred one klavijature uz pjesme Dine Dvornika.

"Mi smo Gavrilov Ud", vikao je Saša u mikrofon. "Nadam se da se jebeno dobro provodite."

U jednom trenutku sam zapazio kako Maja, Sašina žena, barem sam mislio da jeste, pleše sa Davorom i miluje mu lice. Ne znam da li sam bio previše nervozan ispočetka da shvatim šta se ustvari dešava ili sam sada previše pijan pa haluciniram, ali svi su plesali sa tuđim mužem ili ženom!

Plesanje nije velika stvar, no siguran sam da sam vidio kako je Zoran poljubio nečiju ženu, i to pravo poljubio, dok je njen muž, ili čovjek za kojeg sam mislio da je njen muž, plesao pored, sa nekom drugom ženom.

I prije nego li ovo sve postane zbunjujuće i prije nego li zatvorite blog i otjerate me u pičku materinu, desilo se ono zbog čega i prepričavam ovaj događaj.

Saša je u jednom trenutku ustao sa svoje stolice i priključio se pijanoj rulji. Dok je tako pjevao, okružen svima nama, neki od momaka su ga fatali za guzicu. Saša se samo smješkao, jer to je nešto što svi muškarci rade iz zajebancije – ta koliko sam ja penisa i muških guzica dotakao u Gimnaziji birvaktile iz zajebancije.

A onda mu je neko drugi zavukao ruku u pantalone i dotakao falus.

Saša je krenuo nešto reći no Nebojša mu tada hitro svuče pantalone sa nogu te mu stade milovati ud.

"Šta radiš to, mater ti jebem?", preplašen, Saša je vikao.

Neko ga je tad pogodio staklenom čašom u glavu, na veliku radost gomile.

Krvave glave i gologuz, Saša se trudio pobjeći no ovi momci mu nisu dali. Dok su ga dvojica čuvala, Mustafa, pijan i sa velikim osmijehom na licu, je prišao i nespretno pokušavao staviti svoj mekani penis u njegovu bulju.

"Boga vam jebem nenormalnog", Saša je plakao. "Šta mi ovo jebeno radite?"

I dok je rulja mahnito pokušavala silovati svog prijatelja Sašu, muzika je i dalje svirala.

Pesnice su sijevale, kurčevi bijahu izvađeni, žene su bacale gaćice i grudnjake na sirotog Sašu koji je ležao u lokvi krvi.

"Uh, jebo’ te bog", neki od muškaraca vrisnu. "Ubili smo Sašu. Pizdun je umro!"

Tada nasta haos – svi počeše mahnito trčati ka izlazu, gurajući jedni druge, urlajući i plačući. Za nekoliko minuta, u podrumu koji je bazdio na kurac, znoj, pičku i krv, smo ostali samo Saša i ja. Boris je zbrisao među prvima.

Saša nije bio mrtav. Bolno je okrenuo glavu prema meni i kratko me gledao tužnim očima. Nije ništa govorio a nisam ni ja. Gledali smo se tako par minuta prije nego li sam odlučio otići.

Izašao sam na hladan zrak i zapalio cigaru. Bilo je skoro četiri sata u zoru i nije mi se dalo čekati autobus pa sam kući krenuo pješice. A i strašno mi je godio oštri morski povjetarac.

Znao sam da je moje kratko prijateljstvo sa Borisom bilo gotovo.