Jutro kada sam saznao da je Ivan Zebroski umro je bilo prohladno i tmurno. Raspust. Probudio sam se rano ujutru i dosađivao se. Štaviše, nisam siguran da li sam tu noć uopšte spavao. Ne znam što.
Odložio sam vatru samo da bih se imao čime zabaviti. A i bilo mi je hladno. Onda je zazvonio telefon i razrednica mi je rekla da je Ivan Zebroski umro i da je pogreb danas na groblju Svetog Augustina.
Nisam bio siguran želim li otići ali sam odlučio da ću se okupati, namirisati i sve to. Odlučiću dok budem sve to radio.
Ivan Zebroski nije postojao. Hoću reći, postojao je, nego šta, samo što nije imao bog zna kakvog kontakta sa ostalim učenicima u razredu. Mogao bih prebrojati na prste jedne ruke koliko sam ga puta u životu čuo da priča. Bio je lijep, čist i nosio je lijepu odjeću.
Nije se isticao ničim. Nije imao stotinu bedževa raznih rok grupa na nozi kao Krist Tomašević niti je imao svog vlastitog vozača kao Din Horowitz koji je tvrdio da je Vladimir Horowitz amidža njegova oca. Ali ipak, muškarci su ga mrzili. Možda jer nije bio talentovan ni za jedan sport a možda i jer je nekoliko djevojaka ponavljalo kako je Zebroski najljepši mladić koji je kročio u gimnaziju.
Da se bilo ko drugi u razredu prezivao Zebroski, vidim kako bi ga svi već zvali zebra ili zebrica ili zebrić ili slično njesra. Baš kao što su ovoga Tomaševića zvali Isus Krist. Ali Ivana niko nije zezao niti je uopšte komunicirao s njim. Ja sam popričao nekoliko puta s njim ali nisam se trudio stvarati bilo kakav sud. Definitivno nije bio kulov kao ostatak razreda ali opet nisam mislio ništa o njemu.
Na sahrani nije bilo ni deset ljudi. Njegovi roditelji, mlađi brat i još nekakvi stariji muškarci i žene. Možda tetka, amidže ili takvo nešto. Niko nije došao iz razreda. Čak ni razrednica. Prišao sam ocu i izjavio saučešće. Nije se trudio ni pomjeriti usta. Ostao sam stajati pored njega. Onda je progovorio.
"Ti si bio Ivanov prijatelj"?
"Ne znam je li prijatelj adekvatna riječ. Kolega, prije", kažem i malo se zamislim. "Tri puta u životu smo razgovarali."
"Tri puta?"
"Jeste, gospodine. Prvi put mi je pričao o životu. To mi je bilo interesantno, ta njegova teorija".
"A je li? Kakva teorija"?
"O sreći i životu. Rekao je da ne zna kako ljudi mogu biti srećni kada su evoluirali iz ribe. Jebene ribe, tako je on rekao. Zašto se truditi i simijati kada smo na početku bili ribe. I način na koji smo rođeni, bio mu je odvratan. Opisivao mi je sam čin seksa na njemu svojstven način što me bacilo u razmišljanje i morao sam se složiti s njim".
Tata je ušutio.
"A drugi put?" pitao je.
Morao sam malo razmisliti.
"Drugi put mi je pričao o seksu, jeste. Pričao mi je o seksu i koliko ga samo mrzi i opet je ponovio onaj dio kada smo i prvi put pričali i kako se boji da će ga djevojka ostaviti zbog toga".
"Kako to? Šta ti je govorio o seksu prvi put?"
"Kako je prljav. Kako su ljudi došli na svijet na najprljaviji i najgadniji mogući način. Prljavi, debeli penis ulazi u smrdljivu, vlažnu jazbinu svih mogućih bakterija i onda duboko u njoj ispušta najgadniju, najslipaviju tečnost na svijetu i produkt svega toga je novi čovjek. Rekao je kako su mu ljudi odvratni, kako koriste ruke za hendžobe, za onanisanje, kako mu je gadno pogledati u neke djevojke jer zna da su stavljale u usta nečije drugo spolovilo, kako ljude dijeli na čiste – one koji nisu radili to i na prljave – na one koji su radili to, pa makar i samo diranje ili gledanje."
"To je…", gospodin Zebroski je udahnuo duboko. "To je vrlo poremećeno, mladiću. A treći put?"
"A treći put smo razgovarali o pisanju."
"O pisanju? Ti pišeš?"
"Malo. Ali je fokus bio na njemu. Donosio mi je par svojih priča i bile su strašno dobro napisane i ideje su mu genijalne. Pitao sam ga zašto ne piše više, ne otvori blog ili izda neku malu zbirku. Njegov odgovor je bio da ne puši. Pitao sam ga kakve veze imaju cigarete sa pisanjem. Rekao je da ne može pisati ako ne puši a ne puši jer ga je strah roditelja i da će oni saznati."
Onda smo obojica zašutili jer je stigao svećenik.
Nakon završetka pogreba, prišao sam opet njegovom tati.
"Gospodine Zebroski", pitao sam. "Šta se desilo Ivanu?"
On je opet zašutao.
"Popio je cijelu flašu varikine, sinko. Ležao je u bolovima nekih dva-tri sata dok ga nismo našli. Ali bilo je prekasno".
Stajao sam bez riječi i gledao u gospodina Zebroskog dok se on konačno nije okenuo i otišao.
Kiša je počela padati a ja sam još uvijek stajao ondje. Razmišljao sam koliko kul je ustvari bio Ivan i koliko mi je žao što se nismo više družili. Možda sam mogao i učiniti nešto. Možda.
_______________________
Warszawa
http://warszawa.blogger.ba
28/09/2013 12:48
dobar izbor 😀 tekst koji nas tjera da razmisljamo o seksu iz drugog ugla
Heh, nekome je gadno ovo a nekome ono. Meni ne pada na pamet da poiden nekog odvratnog škakavca il glistu, a neki ih tamane ko kolače. 😀
Tako da, i te bakterije u pički su ukusne, samo ne voli svak ukus. A možda se more i naučit zavolit ga. 🙂
neprilagodjen, fala, hocemo sad bojkotovati seks? 😀
nepoceljan, ne vjerujem da osoba moze nauciti da voli nesto. ili volis ili ne volis. zivot je dovoljno tezak i bez tjeranja sebe na nesto :]
Hm, mislin da more naučit da voli, al ne mislin da se to postiže tjeranjen, nego ono, spontano. Tako npr ja nisan volija kavode (paradajz) i jednon ih proban u nekoj salati i skontan pa vidi dobre su. I otada ih volin. Tako se more zavolit svašta nešto, ljudi se minjaju, nešto što ti je danas gadno ti sutra more bit super.