Warszawa

08.05.2019.

Gloria in excelsis Deo

"Reis-ul-lema Nju Branzvika pravi nekakvu feštu sad za prvi dan Ramazana", kaže mi Mustafa dok smo čekali bus neki dan kod univerziteta. "Biće dosta naše raje, pa dođi i ti."

Jebem li ga, i mogao sam.

Ostanem li kući, pašću garant u neku nostalgičnu depresiju pa ću se napiti i biću sam i Nebesa će znati da sam žalostan i šta sve ne. Ovako ću se napiti ali ću barem biti među svijetom, a ne sam ko' vuk.

I otišo' sam. Ramazanska fešta, na kojoj je svirao nekakav Refkini Ahbabi tribute bend. Istinski bih volio da sam tribute bend izmislio, ali Reufikovi Ahbabi su vjerovatno najistinitiji dio priče. Feštu je rijaset nju branzvički organizovao u Ukrajinskom Domu.

Kičasta zgrada, na čijem je ulazu stajala nekakva plaketa, uramljena u čast nekakvih vojnika ili tako nekih pički' materina, sa nekakvom, garant patrijotskom, ukrajinskom poslovicom ili nešto na vrhu. Zgrada je bazdila na rakiju, bilo je dosta ljudi u zagušljivoj sali, a pjevač Reufikovih Ahbaba je zvučao ko' prebijena mačka dok je bend izvodio obradu pjesme "Alkos nema perspektivu", originalno u izvedbi Mirka Pajčina, poznatijeg kao Baja Mali Knindža.

Cijela stvar je izgledala i zvučala i mirisala prokleto bizarno i grotesno i ćafirski i krajnje nadrealno, u kurac, mislio sam u sebi dok sam skidao mokri kaput sa sebe.

"Tedi", vrisnuo je Mustafa kad me je vidio.

Rukom je pokazivao da mu priđem bliže, prije nego li mi je zgrabio ruku i odveo me do stola sa pićem - hitro mi je nalio čašu nekog skupog burbona, kao da me htio napiti što prije.

"Hoću da upoznaš posebnog čovjeka, Tede", mucao je pijani Mustafa. "Ovo je Murat-efendija Fink, reis-ul-lema ove naše dženetske provincije."

Pored njega je stajao visoki čovjek, bijele i guste brade, kratko ošišan i čisto obrijan. Pružio je ruku.

"Murat-efendija", gledao me je ravno u oči dok mi je snažno stiskao šaku. Smrdio je na rakiju i imao je neki čudan sjaj u očima - nije to bio neki dobar sjaj, nego nekakav šejtanski. Ko da sam anamona gledo' u oči.

Upoznavanje čudnih ljudi i biti dio nesvakidašnjih situacija i događaja je totalno stankovićevski i varšavski tako da se nisam mnogo bunio. Upijao sam svaki trenutak ove ramazanske fešte, tražeći inspiraciju za završetak jedne priče na kojoj radim već nekoliko mjeseci.

Reis je hodao okolo, rukovao se sa svima, grlio oskudno odjevene žene, djevojke i djevojčice. Prilazio je i dječacima, hvatao ih za međunožja i smijeći se pitao "ima li tu šta?"

Mustafa je stajao pored mene, pijuckajući nekakav viski, i pričao mi o nekoj curi koju je, navodno, povalio isti onaj dan kad je mene vidio na autobuskoj stanici.

"Cura je nenormalna, Tede, kažem ti. Slušaj ovo. Pokupimo se nas dvoje onaj isti dan kad sam te sreo na stanici. Prvo smo otišli na čaj u onaj novi indijski kafić pa poslije, bo'me, kod mene kući. Nekih pola sata kasnije, nas dvoje goli, radimo te stvari, je li, kad ona stade i veli, jesi li za da probaš nešto novo?"

Mustafa je napravio malu pauzu, lice mu postade ozbiljno za trenutak. Postao sam malo više zainteresovan za ovu, vrlo moguće potpuno izmišljenu, seksualnu avanturu.

"Kaže ona meni, bi l' htio probati klikere u bulji? Ma što ne bih, kontam. Ovako dobra treba, poješću joj govno ako treba. I hajde, metne ona te klikere u pakaš dok mi puši kitu. I nije bilo loše mogu ti reći. Ali baš kad sam trebao svršiti, ona naglo trzne one klikere, izvadi ih vani, ja u isto vrijeme i pr'nem i svršim i..."

Mustafa je opet zastao, i otpio onog viskija.

"Userem se, jebiga."
"Šta se bolan?" pitam ga.
"Userem se, brate. Valjda oni klikeri ušli preduboko u mene, šta ja znam."
"Pa šta si uradio onda?" odvalim se smijati.
"A ništa", Mustafa sliježe ramenima. "Otrčim u kupatilo i molim boga da cura ode. I otišla je, čuo sam kako se oblači i zatvara vrata."

Trebao mi je definitivno trenutak nasamo nakon ove budalaste priče. Otišao sam pišati, i dok sam tako stajao ispred pisoara, razmišljao sam o ovoj čudnoj večeri. Reufikovi Ahbabi su po peti put tu noć svirali "Alkos nema perspektivu", na zahtjev publike, je l', a ja sam još uvijek pokušavao smisliti kraj one svoje priče.

"Selam alejk Tede", pijani Murat-efendija Fink je stao ispred pisoara do mene. "Kako ti se sviđa ovaj naš mali akšamluk?"
"Ne može biti bolje", kažem. "Posebno mi se sviđa bend."

Murat-efendija je pijano kimao glavom dok je pišao. A onda je traljavo prišao bliže meni i zgrabio mi kitu. Pogledao sam ga zbunjeno, a on se smiješio.

"Ramazan Mubarek, sinko", mucao je. "Večeras je tvoja sretna večer."

Reis-ul-lema nju branzvički se tada stade polahko skidati, i za par minuta je bio potpuno nag. Tijelo mu je bilo glatko i sjajno, a falus golem i tvrd. Prišao mi je bliže i opet zgrabio moj ud.

"Šta se prokleto dešava", pitam prepadnuto.
"Dešava se to da ćeš ti večeras zabiti svoj lijepi kurac u moju usku guzicu, Tede. Eto to se dešava."

Odgurnuo sam ga od sebe i udario pesnicom u bradu. Istrčao sam iz prokletog Ukrajinskog Doma do tramvajske stanice i sjeo na prvi tramvaj koji je došao. Kiša je još uvijek padala i bilo je kasno.

Sve ovo je bilo previše stankovićevski i varšavski čak i za mene.

Stariji postovi

Preporučujem